Интервју са фотографом: Игор Чоко

Игор Чоко roђен је у Книну 1975. године. Уредник је фотографског часописа Grain који се бави документарном и уличном фотографијом. Добитник је награде Прес фото Србија у категорији ”Живот репортажа” за 2017. годину. Већ дужи низ година ради са затвореницима казнено-поправног дома у Београду, а из те сарадње изашала је представа “Записи из ћелије број 12” по мотивима Шекспира, коју је своју премијеру доживела у Дому Омладине 2015. године. Игор је и аутор документарног филма који прати спремање ове представе.

 

Како си почео да се бавиш фотографијом?

Доста дуго времена сам провео у истраживачком новинарству, радећи репортаже животних прича и негде је ту апарат увек био уз мене који је поред самог текста документовао оно што сам пратио. У међувремену смо само заменили улоге, фотоапарат је постао примаран начин изражавања, перцепције. Тако да сам од самог старта ушао у животну, life фотографију, социјално тематску. У медјувремену сам завршио атропологију, па се онда та прича савршено поклопила, фотографија и социјална антропологија једно са другим.

Шта је за тебе фотографија?

– Фотографија је за мене вечити прст на окидачу, документовање зивота, једноставно треће око.

Оног тренутка кад осетиш да ти се тразило негде спојило са очном јабуцицом, да једноставно видиш стварност као што је видиш кроз тразило, то је то, фотографија ушла у крв и нема назад.

Шта те је привуко у фотографији?

– У фотографији ме је привукла управо та магија хватања момента, посебно тих неких животних контраста које уочавамо у свакодневном животу. Да ли кроз улицу, да ли пратећи одређене социјалне феномене. Једноставно та игра светла са тим животним крајностима.

Када мислиш да си постао фотограф?

За себе не могу рећи да сам постао фотограф, висе се доживљавам као антрополог са фотоапаратом у руци. Барем због приступа и начина на који приступам самим темама и оним што је циљ мог истраживања.

Зато мислим да човек постаје фотограф оног тренутка кад зна ста хоће, када је потпуно фокусиран на прицу.

Омиљени стил?

Себе сам пронашао у уличној фотографији, документарној, лифе фотографији. Волим људе, волим да радим са њима, са њиховим причама. Бавим се социјалним тематикама у којима се преплићу те маргиналне групе и ту антропологија има јако пуно утицаја, управо та перцепција реалности кроз игру симбола, кроз све оне пратеће токове којима живот одише, који се дешавају.

Шта чини добру фотографију?

Добру фотографију чини прича, ухваћени тренутак у ком једноставно осетиш искреност, осетиш да је то то, осетиш спонтаност ухваћеног тренутка који прича причу коју препознајеш, у којој препознајеш тај моменат. Чак и на уштрб саме композиције која барем, у уличој фотографији није од пресудног значаја, шта више и пожељна је та греска да запрља, да да тај dirty слој, да је учини мало енергичнијом. Управо то, емоција, емоција саткана у причи.

Најупечатљивији моменат у каријери?

– Оно што је мени највећи утисак оставило, јесте рад са Ђордјем Васиљевићем, једним од двојице главних глумаца, човек невероватног талента, сировог небрушеног талента. Човек који је проглашен за званично најинтелигентнијег затвореника у историји српског казненог система са ИQ-ом 151.

Његов живот сам пратио у током читавог рада на престави, фотографисао сам ту последњу годину издржавања казне затвора.

Он је током 12 ипо година колико је лежао, успео да направи породицу. У тренутку кад смо радили представу очекивао је принову, то јест, рођење првог сина. Кључни моненат када је прву пут узео свог сина у руке, у сали Дома Омладине, када су присуствовали премијери. Тада се догодио један од оних момената које обожавам у фотографији, тај фактор позитивног изненађења, може да се назове добром кармом…Фотографишући тај први историјски сусрет њих двојице, уопште нисам обратио пажњу да сам их снимао у 12. Реду, латински 12 ми се појавио у кадру, а он невероватно, симболише дужину његове робије.

Како видиш будућност фотографије?

Врло једноставно, док је светла биће и фотографије, није битно да ли дигитална или аналогна техника. Битна је потреба људи да и даље буду у тој причи да држе ту причу живом.

Технологија омогућава сада да на разним справама правимо фотографије, али на крају крајева, битно је оно што изађе из тог хватања светла. Небитно да ли се фотографише најновиијм ДСЛР-ом, да ли је у питању мобилни телефон, да ли је у питању пин холе, битан је начин и осећај онога ко стоји иза те справе. Од тих људи првенствено зависи будућност фотографије.